Петог октобра 2000. године лидери опозиционе коалиције ДОС, у савезу са Легијом и осталим командантима диктаторског и терористичког режима Слободана Милошевића, принудили су диктатора да прихвати изборни пораз и поднесе оставку на функцију председника тадашње СРЈ (Србије и Црне Горе).

Пао је врх пирамиде зла, а команданте највећих националних пораза и државног терора победнички ДОС прогласио је за ослободиоце и хероје Петог октобра.

Оваква „слобода“ била је омогућена претходним будванским атентатом терориста ДБ на председника СПО и избацивањем СПО, оснивача коалиције ДОС, из те коалиције.

„Не знам који је наш историјски тријумф већи, да ли рушење Слободана Милошевића или слом СПО“, рекао је Зоран Ђинђић, и не слутећи да је савезом са Милошевићевом ДБ и Легијом потписао смртну пресуду и себи самом.

Петог октобра 2000. продани су и погажени велики циљеви о демократској Србији на Западу, за које су се, од 9. марта 1991. до тог 5. октобра 2000, бориле стотине хиљада људи, а десетине њих су у тој борби изгубили и свој живот.

Издајући и рушећи Слободана Милошевића, свог врховног команданта, његови генерали и пуковници, у коалицији са вођама ДОС-а, рушили су и 9. март, и Видовдански сабор, и јунске крваве демонстрације, и тромесечну буну Србије уочи косовског помрачења, демонстрације које је организовао и предводио СПО.

Пети октобар је дан и за туговање и за славље. Туговање Србије која је издана тога дана. Славље Србије која тражи да се Слободану Милошевићу подижу споменици. Туговање Србије чију будућност прождире црна рупа Косова, које је изгубио управо Слободан Милошевић. Славље Србије која, и ове године, сто година после највећих победа у историји Срба, у звезде окива апостоле својих највећих пораза и срамоте.