Српски писац и политичар Вук Драшковић (рођ. 1946.) недавно је завршио свој најновији роман чији је главни протагонистa југословенски регент и краљ Александар, један од главних твораца Југославије (у почетку Краљевства, односно Краљевине СХС). Тај ће роман за који дан изаћи из штампе и већ је и пре свог појављивања у књижарама изазвао велико интересовање београдске, али и много шире јавности.

Претпоставити је да би из низа разлога могао бити врло занимљив и хрватским читаоцима.

Вук Драшковић на њему је радио десетак година, уз остало и као прави историјски истраживач, прочитавши и анализиравши неколико стотина докумената (и српских и страних) од којих су многи све досад били посве непознати јавности.

Свој први интервју с Вуком Драшковићем направио сам, за магазин "Старт", у касно лето 1989., у Будви (где Драшковић и данас има викендицу), у само предвечерје (ратног) распада СФР Југославије. Интервју је изазвао бурне реакције у Хрватској, јер се Драшковић у њему представио као екстремни српски националиста који кроји границе Велике Србије.

Но, Вук Драшковић већ је почетком 90-их знатно, чак и радикално политички еволуирао па је, као председник (у Србији опозиционога) Српског покрета обнове, био први српски политичар који је изишао на мегдан Слободану Милошевићу. Био је организатор и главни вођа великих противмилошевићевских демонстрација у Београду у марту 1991. и у јуну 1993, због којих је – он и његова супруга Даница – био затворен и крваво претучен.

После ће Милошевић двапут – али оба пута неуспешно – на Вука Драшковића организовати и атентат. У једном од атентата убијен је и брат Вукове супруге.

Вук Драшковић и данас је политички активан, али његов Српски покрет обнове ни издалека нема ону политичку снагу и утицај као пре. Ипак, Драшковић је и данас врло значајан чинилац на јавној и политичкој сцени у Србији, уз напомену да, још од 2012, подржава – на свим изборима – политичку опцију актуелног председника Србије Александра Вучића. Отворено је прозападно (проевропски) оријентисан и у свим својим иступима стриктно заговара улазак Србије у НАТО.

* Прочитао сам неке делове вашега новог романа, у којем је главни протагониста југословенски регент/краљ Александар (1888.-1934.), и видим да Александра доживљавате као највећу личност у српској историји...

– Тачно. Краљ Александар највећа је личност у историји Срба, јер је био победник у оба Балканска рата, победник у Великом (Првом светском – оп. а.) рату, творац првог савеза међу балканским државама, прва жртва фашизма у Европи и, напослетку, творац Југославије – великог идеала којем су Југослoвени тежили још од хрватскога Илирског препорода средином 19. века, идеала чији је епицентар био управо у Загребу.

* Та је ваша теза врло изазовна, јер је краљ Александар данас највише “на тапету” управо у Србији. О њему су ми негативно говорили, међу осталима, и Добрица Ћосић и Михаило Марковић, проглашавајући га, уз Николу Пашића, главним кривцем за највећу тзв. грешку коју су Срби учинили у 20. свеку, а то је било пристајање уз југословенску опцију. Мимо или упркос за Србе “чистој” опцији стварања Велике Србије, коју су силе Антанте биле (у тајности) понудиле Краљевини Србији 1915...

– Чини ми се да је од великог Александра веће само наше (српско – оп. а.) огрешење о њега. Многи га Срби данас окривљују управо због тога што за ратни циљ Србије у Првом светском рату није прогласио стварање Велике Србије или што ту Велику Србију – која би себи присјединила целу Војводину, Славонију, Босну и Херцеговину и Далмацију до рта Планка изнад Сплита – није створио 1918. послије српске победе у рату. Него је тој Великој Србији претпоставио уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу.
Оптужбама Добрице Ћосића и осталих недостаје, међутим, искрено признање да је Александар крив за стварање Југославије понајпре из тога разлога, јер да је он није створио 1918, онда је они – Милошевић, сви ти југославенски комунисти и генерали и ускрсли “црнорукци” – не би могли убити и разбити 90-их.

* Александра, међутим, не воле баш ни у Хрватској...

– Хрвати га окривљују због тога што већ 1918. Хрватска није добила границе велике Бановине Хрватске, које ће добити тек 1939. Или што је одбио пројекат дуалне конфедерације аустроугарских Југословена и Краљевине Србије и Црне Горе.
Окривљују га, такође, и за поделу југословенске државе на девет бановина, при чему је игнорисао постојање нација у тој држави.

* Који је, по вашему мишљењу, био главни и стварни државни концепт регента/краља Александра?

– Његов је државни концепт био да од Југославије створи балканску Америку. И око тога се најжешће спорио са Стјепаном Радићем и с Владком Мачеком, хрватским политичким вођама који су захтевали федерализацију југословенске државе по националним границама.
Александар је, најједноставније речено, био опчињен Америком. Кад се у време одржавања Паришке мировне конференције (18. јануара 1919 – 21. јануара 1920.) сусрео с америчким председником Вудроом Валсоном, у америчкој амбасади у Паризу, Вилсон га је прекорио зашто на тој Конференцији нема представника Краљевине Црне Горе, тј. да је Краљевина Црна Гора једина држава победница у Првом светском рату које нема на Конференцији.
Александар му је одговорио да на Конференцији нема ни Краљевине Србије, и да су обе те победничке краљевине жртвоване стварањем Југославије. То је забележио наш амбасадор у Паризу Миленко Веснић.

* Какав је био однос између Александра и америчког председника Вилсона? Шта је све Вилсон тражио од Александра, какве му је поруке упућивао, како се одвијала њихова комуникација?

– Вилсон је на Паришкој мировној конференцији честитао Александру на стварању Југославије, уз жељу да мора створити и Југословене. Баш као што су у Сједињеним Америчким Државама – држави свих нација и вера на свету – створени Американци. Александар је том идејом био опчињен.
Другог или трећег дана Конференције, 20. јануара 1919, италијански премијер Виторио Орландо тражио је да се из дворане избаце представници пораженог непријатеља, споменувши поименце министра спољних послова Краљевства СХС Анту Трумбића и члана наше делегације Словенца Ивана Жолгера – који је крај рата дочекао као члан АУ-Владе у Бечу. У том драматичном тренутку интервенисао је Вилсон рекавши да су и Италијани вековима били подељени на разне државице које су међусобно ратовале – све док те међусобно завађене државице није ујединио Гарибалди. Притом је Вилсон рекао да је Александар “Гарибалди Југословена”.
Све сам то дознао из штампе тога времена, прочитавши стотине докумената и листова... Све се то, углавном, налази у приватним архивама неких породица које то чувају. Иначе је то систематски уништавано и чишћено 1945, јер се хтело створити уверење да је Југославија рођена у Јајцу. Права је, међутим, истина да је комунистичка Југославија била реплика, док је оригинал била Александрова Југославија из 1918.

* Хрвати краљу Александру највише замерају због интегралног југословенства, државне, режимске, идеологије у Краљевини Југославији, која није признавала постојање засебних нација и националних идентитета – па тако ни хрватскога, али, додуше, ни српскога. Сви су били, или су требали бити, Југословени – поготову од увођења тзв. Шестојануарске диктатуре 1929...

– Ако и у најбољој идеји преревнујете, онда ће вас таква ревност убити. То је схватио и Александар, након што се опекао управо на томе свом пројекту интегралног југословенства. Он је схватио да је ту претерао.

* На којем примеру то најбоље можемо видети?

– Он је много ценио вајара Ивана Мештровића. Уочи свог одласка у Марсељ 1934, где ће бити убијен, рекао је Мештровићу да ће се по повратку у Југославију о српско-хрватском питању договорити с председником ХСС и вођом хрватског народа Мачеком. А Мачек је у том тренутку био у затвору, затворила га је власт због његова противљења интегралном југословенству.
Док је Александар путовао ка Марсељу, Мачек је био ослобођен. И да није било убиства краља Александра, пројекат поделе земље на девет бановина био би ревидиран. Сигурно је да би била створена Бановина Хрватска, и то вероватно брзо по његову повратку из Француске. И не би се на њу чекало све до 1939.

* Знате ли каква је била реакција краља Александра на убиство хрватских посланика у београдској Народној скупштини 20. јуна 1928?

– Краљевина СХС била је на рубу распада у пролеће и почетком лета 1928. Страшно је и данас читати простачко распиривање мржње између Срба и Хрвата по многим ондашњим медијима, или читати скупштинске стенограме.
Александар је био очајан, а ускоро и духовно и физички сломљен када је посланик Радикалне странке Пуниша Рачић, Црногорац из Васојевића и припадник Аписове Црне руке, у Народној скупштини убио хрватске посланике Ђуру Басаричека и Павла Радића, синовца Стјепана Радића, те ранио Ивана Пернара, Ивана Гранђу и самога шефа ХСС Стјепана Радића, који је после подлегао ранама.
Након тога Стјепан Радић опоравља се у болници у Београду. Краљ Александар нуди му ресор председника Владе те прима Анку Радић, супругу убијенога Павла Радића, и Јелену Басаричек, супругу убијенога Ђуре Басаричека, преузимајући на себе све њихове дугове и школовање деце.
Изгледало је да ће трагедија бити превладана. Нажалост, Светозар Прибићевић, вођа Срба из Хрватске, који је био у нераскидивом савезништву са Стјепаном Радићем, саопштава Александру да је њихова Сељачко-демократска коалиција (СДК) донела одлуку да сазове распуштени Хрватски сабор и прогласи независну хрватску државу до Дрине и Земуна, укључујући и Земун.
Александар је реагирао плаховито. У њему су узавреле и шумадијска и црногорска крв. Поручио је Радићу да је одлучио ампутирати Хрватску, тј. истерати је из Југославије. А притом је већ имао припремљену и мапу те ју је показао Прибићевићу. Граница ка Хрватској протезала се од Вировитице и Бјеловара готово равном цртом поред Бихаћа и избијала на Јадран до изнад Шибеника. Хрватска је, на тој мапи, била сведена на врло узани простор према Словенији, а на Јадрану је добила само узани простор између Шибеника и Задра.
Врло је занимљиво да је Александар за тај свој пројекат задобио пристанак и босанских Муслимана и већине Словенаца, али не и српске елите у Београду. Но, убрзо се Александар охладио, а и Радић је одустао од проглашења независне хрватске државе, па је Југославија преживела.
И тада, заправо, Александар доноси одлуку о интегралном југословенству као службеној идеологији југословенске државе. Напросто, насилно је хтео створити југословенску нацију, надајући се да ће она бити брана националним сецесионизмима у држави.

* У свом роману о Александру описујете како је он 1932. Загреб промовисао у другу престоницу Краљевине Југославије, с тиме да је планирао да му трећа престоница буде на Бледу, а четврта у Милочеру, у Црној Гори... Ту ме Александар мало подсећа на Јосипа Броза Тита. И Тито је некако бежао из Београда, радије је боравио на Бријонима него у главном граду СФРЈ, а Ивану Мештровићу је 1959. рекао да су Срби немогућ народ, да он с њима не може и да зато не воли боравити у Београду... Је ли, дакле, и краљ Александар, као и Тито, бежао од Срба?

– Он није бежао од Срба, него од једне паланачке атмосфере, од страха да купи сутрашње новине, од извештаја агената шта се све о њему прича по београдским биртијама: да је највећи лопов, криминалац, да би требао абдицирати пред братом Ђорђем, да му је жена нимфоманка, да је сина Петра краљици направио један њен ордонанс, Словенац... Београд је брујао од тога, а за многе у Српској православној цркви био је национални издајник.

* Из вашег новог романа закључујем и то да сте југоносталгичар, да у вама превладава жал за бившом Југославијом...

– Да, југоносталгичар сам, признајем. Ако су данашњи наши бантустани натопљени мржњом рај који смо хтели, онда је Југославија грешка.

* Данас тако говорите. А сећате ли се онога нашега “хорор-интервјуа” из 1989., објављеног у магазину "Старт"? “Југославија у сени ножа” – мислим да се тако звао... Хрвате су ваши тадашњи ставови, благо речено, шокирали, а и ја сам због тог интервјуа имао проблема. Тај је број "Старта" био је још у фази прелома, забрањен, али је забрана повучена током ноћи и он се ујутро ипак појавио у продаји. Рекли сте, између осталога, да се границе Србије простиру све донде докле су и српски гробови, тј. кости Срба, српских ратника, из минулих времена и ратова. Хрвати су, логично, закључили: Вук Драшковић опасан је човек, он је четник, он заговара Велику Србију... А један од уредника "Старта" опоменуо ме: “Зашто радиш интервју с тим српским екстремистима попут Вука Драшковића, зар не увиђаш да тиме додатно распирујеш мржњу између Хрвата и Срба?”

– Видите, ја сам у то време (1989. – оп. а.) био опчињен програмом Српскога културног клуба (према српској Википедији, “Српски културни клуб био је српска политичка организација патриотске и националистичке оријентације, основана 1937. у Краљевини Југославији”, која је током Другог светског рата “представљала идеолошку подлогу Равногорског покрета” Драже Михаиловића – оп. а.), што су га били основали професор Слободан Јовановић и књижевник Драгиша Васић – с намером преуређења Југославије у федерацију или чак конфедерацију Словеније, Хрватске и Српских земаља. И кад сам вам, у лето 1989, дао тај интервју, за магазин "Старт", ја сам дословце преписао тај пројекат Српскога културног клуба. То јест, понудио сам га као лек за спашавање постојеће, комунистичке Југославије. И управо сам с њим, почетком 1990, ушао у политичку арену, основавши странку Српска народна обнова, у којој нисам био председник, него идеолог. Председник јој је био Мирко Јовић.
Није, међутим, прошло ни два месеца од оснивања те странке, а ја сам схватио да тај мој “лек”, заправо, није лек, него – отров. И одустао сам од програма Српскога културног клуба, из 1937, те основао нову странку, Српски покрет обнове, која је за свој стратешки циљ прогласила поштовање постојећих, авнојских граница, одвезивање од комунистичке идеологије и убрзано прикључење Југославије тадашњој Европској заједници и НАТО.

* Зашто сте се тако нагло предомислили и направили тако радикалан заокрет?

– Увидио сам да сам, сликовито речено, унатраг окренути пророк. Реакције јавности опоменуле су ме да оно што је било могуће 1937. неће бити могуће 1990. Јер, у међувремену је стасала нова реалност.
Значи, ревидирао сам програм своје тек основане политичке странке и прогласио да се авнојске границе између тадашњих ЈУ-република, такве какве су, морају поштовати, да се Србија мора одвезати од политичког мртваца, тј. комунизма, и да је рушење Милошевићева режима conditio sine qуа non опстанка Југославије и њеног брзог примања у ЕЗ и НАТО.

* И данас знате рећи да су Хрвати и Срби један те исти народ. То вам се у Хрватској замера. Хрвати имају свој национални идентитет, своју националну историју, свој национални “ја”... Зашто би били исто што и Срби – када то нису?

– Када о томе говоримо, данас сам близак ономе што је о хрватско-српским односима говорио Иван Мештровић, још у оној фази док су му врата двора у сваком тренутку била отворена. Краљ Александар рекао му је да верује само тројици: кнезу Павлу, војводи Живојину Мишићу и – њему, Ивану Мештровићу. А Иван Мештровић му је на то одговорио: “Ја сам Југословен, али сам и Хрват, и пре свега Хрват.”
Лично мислим да стабилности и среће на простору бивше Југославије не може бити без помирења и стратешке сарадње Срба и Хрвата, једнако као и Срба и Албанаца. Притом верујем да ће стратешка сарадња Срба и Албанаца бити лакше остварљива од сарадње и помирења Срба и Хрвата – једноставно зато што српско-хрватске односе оптерећује проблем малих разлика.
Овоме бих додао још нешто. Иван Мештровић једном је рекао Александру: “Ви се превише трудите да заволите Хрвате, али то је погрешно. Прво морате да их упознате, а после тога да видите хоћете ли их волети или не.” Онда му каже даље: “Морате знати да су Хрвати увек незадовољни, али да често и не знају зашто су незадовољни, и шта то конкретно траже.” Мој би коментар на ово био: Хрвати су по томе такође веома сродни Србима, и те мале разлике међу нама заправо су најопасније!

* Ево, недавно сам био на Косову, пратећи дводневну посету председника Србије Александра Вучића. Косово је данас политичка тема бр. 1 у Србији, али и шире. Како бисте Ви решили проблем Косова – да сте у Србији на власти?

– Тај бих проблем решавао у два корака. У првом кораку борио бих се за то да САД, Европска унија и НАТО буду гаранти плана Мартија Ахтисарија из 2007, који су Албанци прихватили, али га умногоме не поштују, уз формирање Заједнице српских општина (ЗСО) какве су предвиђене Бриселским споразумом из 2013.
У другом кораку Србија и Косово би као две државе имале одрешене руке да се договарају и о корекцији међусобних граница.
Уверен сам да ће до помирења Срба и Албанаца доћи, и то врло брзо.

* То се из српских медија и новина не би могло закључити...

– Немојмо читати новине, заборавимо новине. Недуго по свестраној нормализацији односа између Србије и Косова сарадња између Србије и Косова биће успешнија него сарадња између Косова и Албаније, јер ће косовско-албанске односе оптерећивати проблем малих разлика, тај исти проблем који умногоме оптерећује и српско-хрватске односе.

* Је ли актуални председник Косова Хашим Тачи права особа на Косову с којом би Вучић требао преговарати?

– И на Косову и у Србији стаса нова генерација, која није учествовала у рату и која рат и не памти. Живимо једни поред других, живимо заједно, Косово је и путевима и свим осталим упућено на Србију. Наш извоз (извоз Републике Србије – оп. а.) на Косово данас је вишеструко већи од извоза у Русију и Кину заједно.

* Видим, велики сте оптимиста.

– Волео бих бити већи оптимиста кад су у питању српско-хрватски и српско-муслимански односи, али, кажем, превише смо блиски. Не заборавимо да је Исус Христ наредио: “Љуби ближњега свога!” – а не даљњега свога, јер је даљњега љубити лако, а ближњега доста тешко.

* Познато ми је да се председник Вучић и ви доста често чујете, телефоном, али се и виђате, у Председништву Србије. О чему разговарате, у чему се слажете, а у чему не?

– Сасвим је логично да се чујемо и виђамо јер СПО на свим изборима од 2012. учествује на листи Александра Вучића. Верујем да је Вучић искрено опредељен за европеизацију Србије, за чланство државе у ЕУ и за стратешко помирење у нашој регији.
Он каже да се ниједно непријатељство не може гасити непријатељством, него – пријатељством. Ја му верујем, не мислим да је његово европско опредељење фраза, јер ни моје европско опредељење није фраза, него последица радикалних промена неких мојих политичких ставова с краја 80-их.

* У чему се Вучић и ви не слажете?

– Не слажемо се око НАТО. Он је против чланства Србије у НАТО, а ја мислим да и наше чланство у Европској унији зависи о нашем чланству у НАТО. Говорим и пишем да је за Србију НАТО избор пута, дакле циљ, а ЕУ путовање. Ако уђеш у погрешан воз, онда је свака успутна станица погрешна. Говорим, исто тако, да ће све проблеме у нашој регији решавати НАТО, као и да ће у случају било каквих сукоба у нашој регији те сукобе решавати НАТО. И да ми требамо изабрати: или ћемо бити за столом или на менију. Говорим и пишем да је Србија са свих страна окружена државама које су у ЕУ и у НАТО. И да Србија нема крила да прелети до Волге и Сибира.

* Али Вучић, видим, размишља другачије. Он сматра да Србија, како би максимално просперирала, мора бити, како често воли рећи, “између Истока и Запада”, због чега га јавност у Србији, али и шире, све чешће успоређује с Титом, који је, у своје време, био родоначелник Покрета несврстаних...

– Тито је иза себе имао велику државу. И вешто је балансирао између Варшавског пакта и НАТО. И између Запада и комунистичког Истока. Околности су му допуштале да му срце буде у Кремљу, а рука у каси у Вашингтону.
Но, свет се отад драматично променио. Нема више Југославије, нема ни Варшавског уговора, нема ни комунизма у Кремљу. Лично мислим да данашње балансирање Србије између Истока и Запада неће моћи дуго потрајати. Верујем да идемо у сусрет новој Јалти, тако што ће се НАТО и Руси договорити о томе шта је чије стратешко двориште. Русима ће се признати њихов стратешки интерес за државе које су биле чланице СССР, тј. за државе које Москва назива “домаћим иностанством”.
Заузврат, Балкан – цели Балкан, без црних рупа у њему – бит ће стратешко двориште Запада, односно НАТО.

* Али у Србији је утицај Руса велик и свеприсутан. Чак и у самој Српској напредној странци, којој је Вучић председник, превладавају, и то у огомној већини, они чије је срце пуно више на страни Истока, Русије, него Запада, САД. Посебно након НАТО бомбардовања Србије 1999. Тај, проруски талас захватио је, видим, и младе. Можда, или вероватно, и зато Вучић у својој глави као да све више врти “филм несврстаних”, по узору на Тита. Није случајно у недавној великој анкети Недељника за којег би политичара с некадашњих ЈУ-простора Срби данас гласали Тито за длаку победио Вучића  – сваки је од њих добио око 25 посто гласова – док су Милошевић и остали иза њих двојице далеко заостали...

– Мислим да ће после те нове Јалте, ако до ње дође, маневарски простор за ту, “несврстану” стратегију бити немогућ и непотребан. Не кријем да имам посебан и веома емотиван однос према великом руском народу и генија и мученика. Трагику тог великог народа Јосиф Бродски сабио је у један стих своје песме посвећене маршалу Жукову, а написане у Њујорку, где је живео као дисидент, прогнаник из комунистичког СССР. Тај стих гласи: “С радошћу смо ослобађали туђе престонице, и са страхом се враћали у своју престоницу.” Мислио је, наравно, на Москву.
Ја стрепим за Русију. И надам се да ће после нове Јалте уследити и историјски споразум између Европске уније и Русије, по којем ће се успоставити простор слободне трговине од Лисабона до Владивостока. Као чланица ЕУ и НАТО, Србија ће имати све могућности за сваку сурадњу с Русијом.

* Није ли за Вучића превелик ризик да Србију, овакву каква јест, изразито окреће Западу, Америци и НАТО?

– Много је лакше и мање ризично данас Србију окренути ка Западу него што је било опасно Титу 1948. рећи историјско “Не!” Стаљину. У самој Москви у току је, чини ми се, борба за стратешку превласт између галебова и јастребова. Галебови су за окретање Русије према Европи и савезу с Америком, а јастребови за антизападну Русију. Главни су протагонисти јастребова стаљинисти и Руска православна црква.
Руски председник Путин свој је председнички мандат почео са статуом Петра Великог, највећег еврореформатора, на свом столу. Данас је дошло до застоја у многочему, али верујем да Русија нема избора осим својега природног савезништва с Европом и Америком. Русија је европска земља; она припада европској, а не азијској култури и традицији. У сукобу Русије с Европом губе и Европа и Русија.